Živiti u vjeri i s Jezušem na prvi hipac nije tako teško, ali mnogi vjerniki imaju problem s odlaskom na spovid. Jedni ne ćutu potriboću, da se spovidaju. U ovi dani korizme razgovarao sam s jednom ženom i ona me pita, ki se to još spovida. Čudno pitanje, a još čudnije, da sve manje ljudi hodi na sv. spovid.

Zač je to tako? Ča je to za uzrok, da se jedni ne kanu pomiriti s Bogom? Kot da nam je ki ukrao spovid. U času korone smo se udaljili od Crikve, a još dugo pred pandemijom smo se udaljili i od spovidi. Mnogi plaćaju velike pineze psihijaterom, kako bi povidali svoje probleme. Jednim je prez sumnje potribna profesionalna pomoć. Ali za većinu nas je razgovor s duhovnikom u spovidi dobar način, da očuvamo duševno zdravlje. Bolesti i ozdravljenja nisu samo stanja tijela nego i stanje duše. Ne morem priznati sebi, da sam ča krivo činio, veselio se nevolji drugoga, špotao se i o drugi lažno govorio je bolest duše. Bolesnoj duši triba snaga kajanja i oprašćanja.

Kako velu mediji i psihologi, krivica nije dobra. Ali Bog dozvoljava krivicu kot alarm našemu dušnomu spoznanju, ki nam veli, da nismo na pravom putu. I zato je spovid, razgovor s duhovnikom, zapravo razgovor sa samim Jezušem. Još dokle je hodio po puti okolo Jeruzalema, Jezuš je poučavao i oprašćao grihe. Ali znao je, da će projti k Ocu. Zato je svojoj Crikvi udilio vlast oprašćanja griha. Dao je vlast apoštolom, a oni su ju predali svojim nasljednikom biškupom i svećenikom. Moguće da već nije moderno, ali ipak iskoristimo ovu milosnu priliku i pomirimo se s Bogom u sakramentu spovidi.

slika: Pixabay