Kod krsta se čuda puti spominja raznježenost / ganutljivost zajednice nad primanjem novoga kotriga Crikve. U spomenu nam čuda puti ostaju prizori ditinstva, bijelih haljinic, čipke, krsne sviće i fotografijov s kumovi i roditelji. Samoga dogodjaja morebit se i ne spominjamo, ako smo se krstili kot mali. Poneki srićnik se zna spomenuti svojega kršćenja u odrasloj dobi.

Krst postaje znakom našega posinstva po Jezušu Kristušu. Mnogi se s pravom pitaju, zač se je Jezuš krstio, kada nije imao istočnoga griha za izbrisati. Ta dogodjaj moramo razumiti opet u svitlu zajednice. Ivan Krstitelj iščekuje obećanoga Spasitelja. Dan za danom krsti na rijeki Jordanu. Ljudi dohadjaju dan za danom. Želju da im bude oprošćeno, želju se obratiti. Ivan je znao, da će i Mesijaš dojti, a Bog će mu ga pokazati. I dojde, ni manje ni već, nego njegov rodjak Jezuš. Duh Sveti se je pokazao u obliku goluba uz Očev glas, da mu je to „ljubljeni Sin, u tebi sam se obradovao“ (prisp. Lk 3, 22).
 

Bog polako ispunjava svoja obećanja, razvija ih kot tkanja dodajući niti/konce, tkajući tapiseriju spasenja. Kada je Jezuš stupio u vodu Jordana i krstio se, bila je to konačna potvrda, da je Bog došao prebivati u svojem narodu, u tijelu, s grišniki. Došao je, s njimi si diliti dobro i zlo, kot duševni mladoženja.
 

Svaki slijedeći sakramenat moguć je zbog krsta. Ne samo zato, da on predstavlja inicijaciju, ulazak u neku zajednicu, i ne samo zbog oprašćanja griha, iako je sve to važno. Daljnji sakramenti su mogući, ar je krst metaforički poljubac Boga na početku naše životne priče u hodu s Njim. Svi prijatelji ili pari, obitelji, imaju neke značajne predmete, ki služu zajedničkoj uspomeni na neki dogodjaj. Nikakovo čudo, da je Bog za slavlje svojega veza s nami odibrao vodu. Vodu pijemo svaki dan, u njoj se peremo, služi nam za pripravu hrane, od nje živu i životinje i biljke, za ke se skrbimo. Sveti Franjo ju je nazivao „sestricom“, kot i sva stvorenja, za ka je Bogu zahvaljivao. Ali svaka kaplja vode more nam biti podsjetnik na tu prvu ljubav, kada je započelo. U vodi.
 

Po vodi došlo je svitlo vazmene sviće, Kristuševa svitlost, ka ostaje trajni mali plamen u nami, po kom jedni druge i u škurini života moremo prepoznati.

Slika: Pixabay