Jezuš je za nas nosio težak križ. On ga je radio, nosio za nas.

Rimljanski vojaki su bili prez milosti. Žene su mu bile vjerne i su ga sprohajale na teškom putu. One se nisu bojale.  Gorko su se plakale. Rado bi bile pomogle.

Kad je Jezuš umro su ga položili u grob. Nije bio dugo u grobu.  Kad su žene došle u nedilju jutro, su se prestrašile. Grob je bio prazan. Kamen je bio odvaljen.
 

Vojaki su ležali na tlu. Andjeo im je govorio: „Ne bojte se! Jezuš se je goristao!“ Nisu mogle odmah vjerovati. Znamenito je, da su žene bile prve svidokinje goristanja. U onom času su bili samo muži važni. Pri Bogu i Jezušu ne.

Dva prijatelji su bili jako tužni i već nisu mogli izdurati u Jeruzalemu. Otpravili su se u Emaus. Za neki čas se je neki stranac pridružio. Pitao je za njevu tugu i razlagao im je Sveto pismo. Nisu ga prepoznali. Samo onda, kad je blagoslovio i dilio kruh su im se oči otvorili tako da su vidli da je Jezuš bio na cijelom putu s njimi.

Tako je i danas – Jezuš je uvijek s nami na putu, i ako to morebit ne prepoznamo u prvom trenutku.

Slika: Martin Omischl, vjeroučitelj