Svi znamo paniku propuštenog poziva na svoji pametni telefoni. Morebit ni panika, samo ćut hitnoće, nečeg ča potribuje našu pažnju sada i ovde. To ni ugodna ćut, ni onda, kada nam je pozivatelj dobro poznat. Znamo, bez da smo ga najzad zvali, da ide za ča, ča ni odgodivo. Poziv more biti i nepogibelan, na primjer, kada nas gdo zove na kavu. No, iako znamo da se nismo odmah javili. Beteg naše kulture je ta stalna ćut, da nas znaju dostignuti. No, ča je onda, ako je naš pozivatelj- Bog?

Vjerojatno nećemo primiti poziv na našem telefonu- 888-Nebo, nego ćemo ćutiti stalne, krotke znake poziva, ki su bez pašćenja. Ali su konzekventni, ne staju. Ne izazivaju strah, nego zanimanje. To ni panika, to je kot hlepnja. Kada Bog zove? Na raskršći i u problemi. Onda je njegova nazočnost, - i ako mi sami nismo bili konzekventni u ljubavi prema njemu ili svojim bližnjim, - jasna kot jutro po godini. Sveti Mate je dobio neočekivan poziv. Barem je on tako mislio. Jednog jutra se je sjeo za svoj stol carinarnice, lipo oblačen, s puno pinez pred sobom. Ali pinezi mu nisu falili iz njegovoga žitka. Njegovo srce sprohadjala je neka stalna žalost. Jezuš je prolazio blizu. Čuli su jedni druge još predtim, da su začeli govoriti. Jedan pogled bio je dovoljan da se prepoznaju.
 

Matej je kanio ča vridnije od zlata, a Jezuš je znao da je ga našao. Sa strpljivošću kopača zlata obrnuo se za Matejom i samo rekao "Slijedi me." Mislili bi da se Matej – ki se je onda još Šimun zvao - odmah s radošću javio / odgovorio. Odgovorio je, ali strah ča ćedu misliti drugi, rimski vojniki, pozvani apoštoli i množina ljudi, ka je gledala ča će se stati, nakratko je stupila na mjesto radosti.
 

Jezuš, ki pozna naše srce, umiruje ga. Predlaže gošćinu. "Kakova gošćina?" mogao si je misliti Matej. "Trebalo bi me kaštigati, a ne prirediti mi gošćinu!" Vidite, Bog je izvrstan odgajatelj bez obzira na našu dob. On zna da se Matej već ćuti čemerno zbog toga da mora uzimati ljudem pineze za okupatorsku vojsku. Zna da će ga i drugi osudjivati. Zbog toga, on želji pokazati svoju potpunu dobru volju tako, da će Mateja učiniti svojim domaćinom.
 

Farizeji i pismoznanci prigovaraju- on je za njih nečist človik koga valja obajti. Ni apoštoli nisu ravnodušni, postaju nenavidni. Svaki od njih bi htio biti Jezušu najvažniji. Kada imate dicu ili djelate s njimi, ona se naticaju za vašu pažnju, vaše odobravanje. Želju biti bolji jedan od drugoga. Vi ih gledate i vidite vridnost u samom njihovom postojanju, ne u njihovom naticanju. No, prepoznajete hlepnju u njihovom srcu: biti vidjen, biti poznavan, biti priznat. Vaša pažnja i ljubav ih nanovič stvaraju. Osjećaju novu priliku. Triba vrimena naviknuti se na novu priliku. Tako je bilo i Mateju. Od panike novoga poziva, ćutio je da je dobio novu priliku- zidati Božje Kraljevstvo. To ni jedan grih ne more uništiti.

Slika: Pixabay