Mene su, kad sam bila dite znali zvati "vrebac torbičar" ar sam rado išla susjedom i gledala čim se ljudi u okolici bavu, gdo su, kako im izgleda stan. Naravno, to se ni stalo u varošu, u sredini Rijeke, nego za vrime mojega prebivanja pri staremajke, u Dalmaciji na otoku Viru. Ne znam bi li gdo tu moju osobinu ocijenio kot nezdravu znatiželju, ka je izašla iz mene kad mi je bilo dugo, ali u svakom slučaju, ovde vidim početak mojega zanimanja za ljude ar sam se kasnije i pozivom odredila za nekoga, gdo je s ljudi povezan kroz teologiju. Kanim spomenuti, da ne idem već lako u tudje stane, ali im volim biti blizu i žalosna sam kada to ni moguće.
 

Jezuš je u svoji prispodobi i primjeri hasnovao takove situacije i slike ke su poznate ljudem iz svakodnevnoga života, željio je Boga kot osobu, njegovo Kraljevstvo i zajedničko stvaranje učiniti razumljivim i bliskim. U evandjelju po Mateju (10, 26- 33), kad govori učenikom o Božjoj blizini, hasnovao je sliku vrebca, te male, svakodnevne živine, ku vidimo u naši dvori, na krovi, trgi, u naši vrti. U Rijeki, kot i u svakom gradu, ki ima luku, u gradu uz more, uz ko moremo viditi odredjene vrste ptic, ke su ta grad učinile svojim stanom. Dok hodim po gradu, čudaputi gledam ptice, ovde su golubi, galebi i, naravno, vječno prilagodljivi vrebci. Vrebac ni svenek bio torbičar (Hausierer). Taj dodatak zaslužio je tako da je živio skupa s ljudi. Vrabac se je počeo interesirati za ljude kada je vidio da u svoji stani imaju žitarice, razne vrste žita, muku za kruh i slične prehrambene namirnice. Človik je vrepcu postao izvor hrane.

S vrimenom, vrepci su se naučili i na druge vrste hrane i životnih uvjetov u blizini ljudi, ter sada jidu sve ča jedemo i mi, čistu nam tako okolinu od smeća, skupa s već spomenutimi pticami. Zato nas ne čudi da je vrebac počeo i načinjati gnjazda u blizini stana ili u stanu. Ljudi ga nisu istirali. Ni načinjio veliki nered, ni bio glasan, ne djeluje tako kot da bi se grozio, nego je mali, braunasti i krotak, pa su ga ljudi pustili da živi u miru. I hranili su ga, hranili su s njim i ostale vrste ptic, ke su bile nazoči. Kada u Rijeki hranite na primjer, golube, veljek će dojti i galeb i vrebac, cijela ekipa.

Ptice su komunitarne živine, rado živu u jati (Vogelschwarm), jato funkcionira tako, da se ptice dobro razumu – jačenje, gibanje, signalizacija tijelom i slično. Ptice jedna drugoj javu, kade je sigurno prebivališće, kade je hrana, kamo zajedno idu, oznanu vrime parenja, ter opominjaju na moguće opasnosti.

Jedno vrime sam čudaputi hranila golube. Sad mi golubi dojdu i kad nimam ča ponuditi. Golub, ki mi dojde, sigurno ni on isti, koga sam pred dva miseca hranila, ali oni imaju neki svoj sistem dojave, pa nam se čini, da ako si nahranio jednog goluba, nahranio si jato. Nekate misliti da sam odlutala u prizore iz prirode bez razloga. Sve su to slike ke govoru za nas i za Boga. Vrebac u biblijsko vrime je bio hrana siromaha. Dva su se mogla dobiti za novčić. Za dva novčića ste mogli kupiti pet vrebcov. Za vrepca se kaže da je dobra hrana, hrana, ka je odabrana, i načinjena po vjerski propisi. Košer vrabac je bio tzv. vrebac iz gojenja, ako je vrabac bio lovljen na silu, ni bio košer. Prodavao se na tržnic i načinjao svoja gnjazda u jeruzalemskom Hramu, blizu oltara. Vrebac kot žrtvena živina se prinosio kot žrtva za lake grihe.

O kućenju vrepca govori Psalam 83, ar molitelj, ki vidi da se vrepci gnjazdu u Božjoj blizini, nalazi odgovor u Jezuševi riči. Ovde se shranja snažna poruka. Vrebac je u "sjeni Božjoj", odnosno biti u sjeni Božjoj znači: iako su teškoće, boli i smrti, biti u obrambi Boga na jedan suptilan način ki u njegovoj kreaciji, kot komadić slagalice (Puzzle) ima svoje vrime i mjesto. U evandjelju, ko smo na početku spomenuli, Jezuš se obrne učenikom. Daje im motivaciju za poslanje. Ona ne počinje s lažnim optimizmom, nego realistično. On kaže: "Ne bojte se od ljudi." Tako najavljuje progonstvo, ali i daje batrenje ar je to progonstvo Bogu vidljivo. Opominje nas i na zlo i Zloga, ali daljnjimi ričami gradi duhovnu izolaciju oko učenikov u smislu obrambe. Jezuševe riči, budući da je Bog, nisu neg lipe književne metafore, nego stvarateljske formule da tako kažem.

Usporedba učenikov, tj. nas s vrepcom ni neg slika, to je obramba. Ako Bog poznaje vrepce i njihov život, ono ča im se dogadja i ča im je potribno, kako neće onda poznavati svoju dicu? Kako neće onda znati ča je njim potribno? Evandjeoski ulomak završava jednom zavjetnom slikom. Jezuš govori o priznanju. Gdo prizna njega pred drugimi, priznat će i on njega pred Bogom. Odnosno on kot Sin jamči za onoga koga šalje, preuzima za njega odgovornost ali mi moramo dati svoj pristanak, mi moramo priznati i njega svojim. Kako se to čini? Prvo, ljubavlju prema Bogu u bližnjemu. Konkretnije, u svakodnevni susreti kada svidočimo, pokazujemo svoju vjeru. Ne moramo ništ govoriti, nekada je dovoljno kot vrebac na krovu siditi s drugimi vrepci i ćutiti njihovo biće.

Providnost se onda gane kroz nas i znamo instinktivno kako Boga pokazati drugomu. Morebit kroz kakvo dobro djelo, morebit kroz iskren razgovor, morebit kroz slušanje kako nam se gdo tuži, kroz napajanje na sakramenti, kroz darivanje u svakodnevici.

Vrepci su medjusobno povezane živine. I mi moremo kot oni biti vodiči providnosti u zajedničkom poslanju.
 

Završit ću jednom anegdotom. Dok sam studirala, jednoga protulićnoga jutra izašla sam pred zgradu fakulteta i okrenula se prema izvoru sitne vriske u kutu dvora. Jato vrebcov čerupalo je kusić kruha, a i jedan drugog, tukli su se, gdo će prvi dostati kruh. S tim spominkom vas ostavljam u razmišljanju. Nek' je blagoslovljeno!

Slika: Pixabay