Kroz misec august, stupivši u misec septembar, moremo u evandjeoski teksti viditi značaj odnosa Jezuša i apoštola Petra. Petar se nesumnjivo pokazuje kot "korunska figura" Jezuševoga nazvišćenja, no ne zbog svojih kompetencijov već zbog svoje ljubavi. Do toga je put bio dug. Jednostavni ribar iz Galileje morao je prihvatiti čelo upravljanja Crikvom i prenositi svoju službu na braću učvršćujući vjeru, ča danas prepoznajemo u nazivu "apoštolska sukcesija". Ipak, petrinska služba je i ostaje pridržana Papi, Svetom Ocu, ki simbolički i stvarno nastupa biti ocem svim, zrcaleći tako Jezuševu ljubav i ljubav Boga kot Oca.
 

Zač je Jezuš izabrao baš Petra? Znači li to da Bog ima favorite, miljenike? Odgovori na ova dva pitanja su povezani, ar bit njihovoga odnosa ne leži samo u pozivu, ki je Jezuš uputio Petru, nego velikim dijelom i u Petrovu odgovoru na ta poziv. Jezuš, ki čita ljudsko srce, vidi njegovu prošlost, pravilno razumi njegovu sadašnjost i oblikuje njegovu budućnost, vidio je, da je Petar pripravan za ovu službu – morebit već od onoga trenutka, kad ga je prvi put vidio kako izvlači mriže iz vode. Ča u njegovoj srčanosti i izdrživosti, morebit u načinu na ki je frknuo nosom kad je vidio mrižu praznu, u naporu nagiba njegovoga hrpta i ruku odavalo je signal da je ta človik bio sposoban za ča sveobuhvatnije od ribolova. Ipak, slika ribe i ribarenja, kao i slika janjaca paše, prati ga sve do kraja njegovoga zemaljskoga života.
 

Jezuš ni Petra na silu istrgnuo iz njegove svakodnevice i ni mu pri prvom susretu rekao ča nametljivo, na primjer: „Slušaj, ti imaš poziv. Mislim da ću uskoro osnovati zajednicu, ku ćemo zvati Crikvom, i tebe ću postaviti njoj na čelo.”
 

Takav odvažan nastup bi u Petru i u budući apoštoli izazvao strah, vjerojatno pobunu, a na kraju i odbijanje. Zato Jezuš ne veli ništa drugo nego samo dvi odlučujuće riči: „Slijedi me!”
 

Isto tako, kad se u životu razvija bilo kakov važan odnos, ne bižimo k drugomu s ovimi ričami: „Slušaj, svidjaš mi se. Moramo biti prijatelji.” Druga bi strana imala puno pravo odgovoriti: „Nam dvima ni potribno jedno drugo.” Jezuš, premda je svistan toga kako će se razvijati prijateljstvo med njim i njegovimi učeniki, ne dojde uz fanfare i glasno ne objavljuje ča će se i kako dogoditi. Postupnost je u svemu ovomu od ključne važnosti.

Danas čuda puti čujemo, da je malo svećeničkih i redovničkih zvanja, a i zvanja za hištvo. Ali zapravo ih je svenek bilo malo. Ova priča ima više pravcev i različitih tumačenja, ali ako ostanemo pri izrazu „postupnost”, svako zvanje dobiva sasvim drugo značenje i težinu.

Prijateljstvo se razvija postupno. Ljubav se razvija postupno. Sve, ča živi, postupno se razvija. To ćutimo u svoji kosti, zato nas tako jako bolu dogadjaji kot su „nenadijana smrt” ili „nasilna smrt”. Iznenadjenje je samo po sebi posebna priča i Bog ga u svojoj pedagogiji čuda puti hasnuje, ali i onda zato, da ostvari postupnost.
 

Vjera se isto tako postupno razvija. U crikvi smo čuli ča, ča nas je dirnulo, pa smo se zato vrnuli da čujemo još. Pročitali smo životopis nekoga sveca i poželjeli smo još čuti o njemu. Nekoliko puti smo se molili i još smo imali ča za reći Bogu. Priprava na svete sakramente isto tako služi toj postupnosti, a ne tomu da završimo nekakav tečaj, po kojem moremo spremiti „štap i palicu” u ladicu i nastaviti dalje, kot da se ništa nije dogodilo.
 

Jezuša i Petra postupni razvoj odnosa učitelja i učenika, ki je prerastao u prijateljstvo, a na kraju u Novi savez, na neki način odražava i priča sv. Franje i sv. Klare Asiške. Klara je imala trinaest ljet kad je čula za Franju, pokorničkoga propovjednika, „Božjega ludu”, ki je prodikovao u poderanih gaćah, a ipak je siromahe, prirodu i ljude ljubio tako hrabro, da je sve to, unatoč njegovoj neobičnosti, bilo neodoljivo.

Kroz Franjino djelovanje mogla se ćutiti slobodna ljubav bez granic, u koj ni bilo ni traga prijetnje, prisile ili pretvaranja.
 

U to vrime se Klarin bratić Rufin pridružio manjoj braći, a prik njega se je Klara začela viditi se s Franjom i izrazila svoju želju za redovničkim životom. Odrekla se svojega plemićkoga staleža i imanja, a svoje je dobro razdilila med siromahom. U samostan je stupila bez miraza – ča je bilo otprilike tako, kot da je gola stala na ulicu po godini. I do kraja svojega života služila je siromahom i svojim sestram.
 

Poznajete koga, ki ima zvanje? Je li to očito? Nekate ga odmah slati k mjesnomu biškupu ili u neki ured za zvanja, da se odmah gane proces priprave za svećenički ili redovnički život. Provedite vrime s tom osobom. Upoznajte ju. Podilite s njom ča Bog čini u vašem životu, kako se molite i ča volite u svojem zvanju. Dopustite joj da upozna vašu svakodnevicu i širi krug ljudi oko vas, pritom poštujući granice njezinoga blagostanja, njezina pitanja, dob, ograničenja i nesigurnosti.
 

On sam će prositi da se more ganuti putem zvanja na ko ga je gdo pozvao, ki je puno veći od mene ili od tebe.

I onda ćemo razumiti da još svenek stojimo na obali Galileje, s istim ognjem ki gori u srcu kot i Petru, žudeći za nečim – premda ni sami ne znamo točno za čim.

Slika: Pixabay