Jezik zahvalnosti i zahvale je medjunarodni jezik, ali nažalost isto tako je medjunarodni jezik nezahvalnost, jadikovanje nezadovoljnih i huškanje onih ki nikad nimaju dost. Zaistinu siromašni ljudi kumaj viču, nisu glasni, nego u tišini trpu, i još i u svojem očaju najdu trag povjerenja, ufanja i zahvalnosti. Ako ljudi već nisu sposobni zahvaljivati, onda usahnu. Onda društvo pokazuje lice duhovne i moralne krize, kao i lice odbijanja.
 

Nezahvalnost je znak onih ki nikad nimaju dost i ki su pohlepni: znak potiskivanja, obmanjivanja i poticanja na neobuzdano potrošačko ponašanje, ko ljude čini betežnim. Svetak zahvalnosti za žetvu daje nam prigodu da se spomenemo: na svoje postojanje i svoj život človik je dužan biti zahvalan i drugim ljudem, i da život – život ki se razvija, ki je dobar i stvaralački, ali i život ki posrće i griši – nije ča samo po sebi razumljivo. Život je puno već od toga da zahtijevamo ono za ča mislimo da nam pripada. Život je vazda dar: naše rodjenje, obitelj, škola, učenje, prijatelji, razgovori, naše odluke i cijeli stvoreni svit. I bolest more postati dar. A za človika ki vjeruje, unatoč svim nesigurnosti, i smrt more biti dar ki se ne more prehititi na drugoga i ki se ne more najpr isplanirati, ar smrt na kraju znači Božje bezuvjetno prihvaćanje človika.
 

Život pozna vrime zahvalnosti, žetve, sijanja, diobe, odgovornosti, odricanja i oskudice. Život nikad nije puka slučajnost, nije bezazlen niti dosadan. Život nije kult pravedne prosječnosti i ustajale samodopadnosti. Život je uzbudljiv, privlačan, krhak i ovisan o drugimi. I sve to svečujemo na svetak zahvalnosti za žetvu.

Zahvaljujemo za život i zahvaljujemo Bogu, ki daje život i ki je i dalje Stvoritelj.

Bog nije on, ki krade život, nego on, ki život daruje. Zadatak človika je, da ovaj život razvije, gaji i dopelja do punine.
 

Svaka samovolja, na ku su ljudi sposobni – kad se moć hasnuje za nadzor, a laž postane istinom; kad človik zbog nečlovičnoga ponašanja izgubi svoje ljudsko dostojanstvo i kad mu se svist nameće; kad ružnoća postane normom, a lipota i dobrota postanu nevažni; kad nametnuta ideologija okiva slobodu – sve to ne pelja k zahvalnosti. Zahvalnost je povezana s Bogom i s onimi ljudi ke Bog nikad ne gubi iz svojega pogleda. Zato je svetak zahvalnosti za žetvu i svetak vjere, svetak onih ki Boga išću i onih ki su Boga našli. To je svetak ki izoštrava naš pogled, otvara naše srce i osposobljuje nas da prihvatimo ovaj nepredvidivi svit i ovu Zemlju, ka je toliko trpila.
 

A ipak: ovo ljeto nije bilo lako. Nas i mnoge druge ljude stavilo je na kušnju. Ljetna vrućina postala je nepodnošljiva, mnogi ljudi su umrli. Vihori i prirodne katastrofe, potresi, suša i klimatske promjene ugasile su ljudske živote i uništile urode, a nigdo ne zna ča još čeka ovu Zemlju.

I danas smo još daleko od toga da bi se sve moglo ostvariti i najpr isplanirati. Zlo jedva moremo spriječiti, a i ono važno samo s teškoćom prepoznajemo.

Jesu li se ljudi nekada bolje znali predati Bogu i pouzdati se u njega?

I hoće li nam umjetna inteligencija dojti brže i suptilnije nego ča smo mi sposobni misliti i disati?
 

Povjerenje u Boga, iskreno izrečena zahvala i ufanje da će on na kraju sve obrnuti na dobro nikad ne zastaru. Morebit bi to mogao biti iskreni jezik svetka zahvalnosti za žetvu.

Uostalom, ov svetak postoji od davnine u svakoj kulturi i religiji. I predsvim: to je svetak života – ako človik ne zabi gdo je, odakle dojde i kamo ide.

Slika: Pixabay